U mislima ti cepaš i sastavljaš
Poruke i maštaš…
Kako bi bilo da opet sami sedimo
U hladnom hodniku sa dva zida?
Da, ali vreme je prošlo jer mi
sedeli smo u hodniku vremena!
Ljubav je prošla samo odzvanjajućim
korakom kroz večni hodnik…
Umorna sam od teškog zvuka koji mi ledi misli,
I želim da znaš da opet neću biti tu!
Ljudi oko nas i u nama su otišli.
Znaš da ti ja čitam misli, a i dalje
Misliš da ih možeš sakriti
O ne, to nije moguće,
Jer tvoje su oči kao staro ogledalo,
Gde kroz crne rupe možes videti iza…
Stalno misliš da znaš da te gledam površno,
A ja tu, u tvojim mislima vidim sebe,
kako neprimećena prolazim kroz hodnik vremena.
Gledam u tvoje čci, ti i dalje cepaš i sastavljaš poruke
I maštaš o tome kako ćeš mi nešto reći…
Osvrni se, kako možeš gledati tako usko I tako nisko?!
Koliko li je samo ljudi tvog pogleda?
To,
To meni nikada neće biti jasno!
Ali znam ko zna zašto je to tako,
To je onaj ko je stvorio hodnik vremena i
Marionete od krvi i mesa
Koje prolaze nošene rukama njegovim. |
Tragam u podrumu skorelih
i u tami paučinom obavijenih buradi,
osećam hladan vazduh koji miriše na trulež
Čujem isticanje...
U ruci stežem pampur koji me gori,
suši mi kožu, i moji prsti pucaju pod njim
Vrisnula bih tada jako,
i osetila samoću svu,
zidovi nemo bi me posmatrali dok stojim tu.
Zvuk isticanja..
Sa ushićenjem trazim izvor, i glasno mu se smejem.
Zatvorila sebe u podrumu i slušam,
okrećem zakrpu rupi, u ruci, u tami,
u tišini koju pokoravaju moji koraci koji šušte u krvi do listova,
tako je vrela, njenom parom natapam meso u nozdrvama svojim,
gutam pljuvačku,
kao da je krv,
ne znam da li je to dan, ili noć, život, san
Želim kraj isticanju..
Padam i zaranjam u tečnost života,
predamnom širi se svetlost bela!
Istomučenici ruke svoje su mi dali,
otvorili oči, skinuli mrak,
i život krhi sa zvukom koji svako čuje.. lomiti dalje i dalje
jer ga samo mi možemo slomiti.. |
